U kulinarskoj mitologiji priča počinje 1683. godine, prilikom turske opsade Beča. Uz stražare na zidinama i pekari su bili budni noću. Jedan od njih je, radeći u svojoj pekari začuo sumnjive zvuke, shvatio da Turci prokopavaju tunel ispod bedema i uzbunio vojnike. Tunel je miniran, napad nije uspeo, a posle prestanka opsade pomenuti pekar je u znak pobede nad Osmanlijama napravio pecivo u obliku polumeseca, poznato pod nazivom kipferl (otud i naša reč kifla). Ova neproverena priča dobija svoj, takođe neproveren, nastavak nepun vek kasnije kada se austrijska princeza Marija Antoaneta udala za francuskog kralja Luja XVI. Nostalgična za svojom domovinom ona je francuskim kuvarima objasnila kako izgleda bečko pecivo i tako je rođen kroasan (polumesec na francuskom). Zahvaljujući kraljičinom ugledu i položaju, kroasan je ubrzo postao veoma tražen među visokim plemstvom na dvoru.
Međutim, za dolazak kroasana u Francusku zaslužan je mnogo manje glamurozan čovek. August Zang, bivši austrijski artiljerijski oficir, otvorio je krajem tridesetih godina XIX veka pekaru u Parizu pod nazivom Boulangerie Viennoise u kojoj je prodavao austrijska peciva, među njima i kipferle preimenovane u kroasane koji su veoma brzo postali omiljeni u, opet, visokim krugovima, da bi se do kraja veka njihova upotreba proširila i u srednjim slojevima. U verziji iz devetnaestog veka bili su prodavani u dve veličine, 36 -37 grama i 60 – 80 grama, a sudeći po receptu iz jednog  kuvara objavljenog 1869. godine više su ličili na orijentalnu poslasticu nego na ono što danas zovemo kroasan: bili su potrebni usitnjeni bademi i šećer nakvašen vodom, a i na kraju se, posle pečenja, posipao krupnim šećerom. Tek dvadesetih godina prošlog veka razvija se proizvodnja kroasana od lisnatog testa (mada se za razliku od osnovne verzije lisnatog testa dodaju i jaja, šećer, kvasac i mleko)  i postaju popularni ne samo u Francuskoj, već i širom sveta.
Međutim, masovna potražnja zahteva i masovnu proizvodnju. Mnoge male pekare u Francuskoj ne mogu da se takmiče sa cenom i kupuju industrijske, poluspremljene kroasane koje samo treba ubaciti u rernu i ispeći. Iako veliki proizvođači poštuju stroge zahteve proivodnje, ima nečeg tužnog u činjenici  da je i kroasan na neki način postao žrtva modernih vremena. Uostalom, i broj pekara u Francuskoj je opao sa 45000 sedamdesetih godina prošlog veka na nekih 35000. Razvoj globalnog ukusa i stalno traganje za novim senzacijama ponekad daju apsurdne rezultate - kroasani se danas pripremaju u raznim, slanim ili slatkim verzijama i mnoge od njih nisu u tradicionalnom obliku polumeseca, iako zadržavaju naziv.
Bilo kako bilo, prijatno jutro uz kroasan i šolju kafe spada u mala zadovoljstva koja čine život. Jednu šolju kafe. Kod kroasana se možete zabrojati.

POGLEDAJTE JOŠ:

Kroasani

Punjeno lisnato testo