Nema ničega novog u saznanju da su bogati jeli dobar i kvalitetan hleb, a ostali, tj. većina stanovništva, tvrd, neukusan hleb. Suočene sa ovom činjenicom i opštim nestašicama, tadašnje vlasti Francuske su 1793. godine donele zakon u kom, da bi ukinule dotadašnje razlike, proglašavaju da se pod pretnjom kazne sme proizvoditi samo jedna vrsta hleba, takozvani hleb jednakosti. Ovo je samo  prva u nizu nedokazanih teorija o nastanku jednog od najpoznatijih simbola Francuske, bageta.
U ovu priču uključen je i Napoleon. Da bi lakše i efikasnije nahranio svoje ogromne armije, on je tadašnji tešak i krupan hleb navodno suzio i produžio kako bi ga prilagodio džepovima na pantalonama svojih vojnika. Međutim, i ova pretpostavka o nastanku bageta ostaje samo pretpostavka.
Anegdotska priča o prokopavanju pariskog metroa  i neslaganjima radnika iz različitih krajeva Francuske i čestim potezanjima noževa u međusobim sukobima završava se ingenioznom idejom poslodavaca – napraviti hleb koji se lako lomi rukom i isključuje upotrebu noža. Ali, pre toga, još polovinom devetnasetog veka, svuda u Parizu mogle su se videti domaćice koje nose dugačke, tanke vekne, pretka današnjeg  bageta. Njegove razmere bile su zadivljujuće, bio je dugačak i po dva do dva i po metra i nošen je kao naramak drva, na opšte divljenje tadašnjih putnika.
Baget kakvog danas znamo zapravo nastaje  dvadesetih godina prošlog veka, kada su vlasti donele zakon po kom pekari ne smeju raditi između deset uveče i četiri ujutru. Da bi imali vremena za pripremu i svojim mušterijama ponudili svež hleb, pekari su prilagodili njegovu veličinu i težinu. Sama reč baget dobro ga opisuje jer znači štap, palica.
Pričama o zakonima i ovom hlebu kao da nema kraja. Dekret o hlebu iz 1993. godine propisuje da baget mora biti pravljen na istom mestu na kom se prodaje, ne sme biti zamrzavan i mora sadržati četiri sastojka: pšenično brašno, so, vodu i kvasac kao  i ,, određene poboljšivače dozvoljene zakonom’’:  brašno od pasulja, slad, lecitin i askorbinsku kiselinu. Međutim, postoje tvrdnje da se radi o čak 14 aditiva: E 322 (lecitin), E 300 do E 304, aditivi koji su dozvoljeni samo tokom meseci sa puno vlage da bi se testo bolje održalo, kao što su mlečna kiselina i njeni derivati E 270, E 325 do E 327, kao i sirćetna kiselina i njeni derivati E 260 do E 263!
Uprkos zakonskim propisima, neslaganja postoje. Širom Francuske postoje razlike u obliku, formi i  vrstama brašna. Pariski baget težak je 250 grama, onaj iz Marseja 200. Dužina bageta može biti 60 – 70 centimetara, a prečnik 5 – 6 centimetara. 
U suštini baget je beli pšenični hleb, dugačke i tanke vekne, sa koricom koja mora biti hrskava i čini čak do 50% cele vekne. Karakteristični su kosi zarezi na površini kojih ima najčešće 4 – 5 (ovo nije određeno zakonom). Rok trajanja mu je između 4 – 6 sati. Više od polovine hleba koji se proizvede u Francuskoj čini baget.
Romantične i pomalo kliše predstave o pariskim jutrima pored Sene, bistroima i Ajfelovoj kuli ne bi bile potpune bez vekne koja se nosi pod rukom i obavezno otkinutim i pojedenim okrajkom na putu do kuće. Dok zakon ne propiše drugačije.

POGLEDAJTE JOŠ:

Punjeni baget hleb