Asado je izraz koji u Argentini ( i okolnim zemljama, Čileu, Paragvaju i Urugvaju) ne znači samo pečenje mesa na roštilju već mnogo više od toga. On je tradicionalno porodično i društveno okupljanje bez kog  je vikend gotovo nezamisliv. Kao kad bi se kod nas reči roštilj i roštiljanje spojile u jedan izraz. Količine mesa koje se peku su impresivne i mnogi stranci se začude kada vide da se po glavi sprema više od kilograma mesa... dok ne probaju. Sama priroda je diktirala, a ljudi samo hvatali beleške. Pampasi, nepregledne travnate ravnice, idealne su za ugoj goveda kojih i danas ima više nego stanovnika. Dobro uhranjena kvalitetnom ispašom, bez žurbe, na svežem vazduhu, ova goveda daju idealno meso. Uz nekadašnji život na otvorenom spremanje hrane na vatri je bio sasvim prirodan izbor, a mesa je bilo u neiscrpnim količinama. 
Asado se sprema na drvima ili još češće na ćumuru. Izbor mesa počinje čorizo kobasicom i morciljom, lokalnim krvavicama, a nastavlja se rebrima, šniclama, pauflekom, fileom, piletinom, peče se i provoleta, argentinska varijanta provolone sira. Od začina se najčešće koristi samo so i to obilno, a marinada je nepoznata reč. Uz roštilj se jede hleb, jednostavna lokalna salata, pije dobro argentinsko vino, a u novije vreme i pivo. Asado se, naročito u Patagoniji, priprema i nad žarom koji je na zemlji, a čitava životinja, najčešće jagnje ili svinja, se raširi kao novine, stavi u metalni okvir i lagano peče. Pre početka pečenja bira se asador, muško ili žensko, koji je zadužen za kompletnu pripremu – on vodi računa o rasporedu i temperaturi žara, udaljenosti mesa od izvora toplote, dužini pečenja, jer meso se peče lagano, pazi da masnoća ne curi direktno na ćumur i u njegov posao niko ne sme da se meša. Ukoliko je sve dobro prošlo i meso je ukusno i meko asador je nagrađen aplauzom, a ukoliko ne... verovatno sledeći put biraju drugog.

POGLEDAJTE JOŠ:

Argentinski stek sendvič

Roštilj sos