Selen štiti organizam od štetnog dejstva slobodnih radikala. Osim toga, u metabolizmu hormona štitaste žlezde selen ima važnu ulogu pa je neophodno da postoji optimalan unos joda i selena, jer nedostatak selena može još više da pogorša deficit joda. Mešovitom i uravnoteženom ishranom dnevni unos selena je 70-100 mikrograma. Bogati prirodni izvori su: meso, riba, žitarice i mlecni proizvodi. Sadržaj selena u povrcu ili vocu zavisi od zemljišta na kojem se ono gaji.
\rKolicina selena u vocu i povrcu obicno je manja od 0, 1mikrograma jestivog dela. Definisanje i odredivanje preporucenog dnevnog unosa za odrasle koji bi, po definiciji, trebalo da zadovolji potrebe 97- 98% zdravog stanovništva svih starosti i pola nije jednostavno. Istraživanja pokazuju da postoje odredeni mehanizmi u covecjem organizmu koji omogucavaju održanje normalnog nivoa i bilansa selena i pored velikih varijacija u dnevnom unosu. Preporuceni dnevni unos selena definisan je na osnovu kolicine selena potrebne za maksimalnu aktivnost enzima glutation peroksidaze u krvnoj plazmi. Podrucja siromašna u selenu: široki pojas od jugozapada do severoistoka Kine, Novi Zeland, centralni delovi SAD i kod nas sliv reka Timok, Morava, Kolubara i deo Vojvodine. Klinicki ustanovljen nedostatak selena kod ljudi je izuzetno redak. Simptomi su: promena boje noktiju, mišicna slabost i kardiomiopatija (proširenje komora i povecanje volumena srca koje prati gubljenje elasticnosti mišicnih vlakana i stvaranje ožiljaka).
\rElementarni selen nije otrovan, ali jesu njegova jedinjenja koja su po biohemijskom/fi ziološkom dejstvu slicna arsenu pa povecan unos selena može da izazove toksicnost. Toksicnost selena se javlja kada je dnevni unos 4-5 mg. Uzana je granica izmedu terapijske i toksicne doze, tako da se ne preporucuje dnevni unos iznad 150 mikrograma. Prekomeran unos može da izazove gubitak kose, noktiju, zuba, malaksalost, mucninu, povracanje, metalni ukus, perifernu neuropatiju itd.
\r