Poreklo

Majoran je uglavnom jednogodišnja biljka oblika malog grma visine 20 do 40cm. Listovi su maleni, elipticni, celovitog ruba, sivo baršunasti i sa kratkorn peteljkom. Cvetovi su beli ili bledo-ružicasti, a razvijaju se u pršljenastim cvatovima. Iz severne Afrike proširen je po Sredozemlju, a posle po južnoj Evropi. U veoma toplim krajevima biljka traje dve i nekoliko godina. Uzgaja se u vrtovima, ali ne podnosi mraz. Miris joj je jako aromatičan i prepoznatljiv, a ukus malo gorak.

 

Lekovitost

Za lek se beru cvetovi i cela biljka za vreme cvetanja. Iz sveže biljke , mažurane, destilacijom se dobija  eterično ulje, a priprema se i mast što ublažava glavobolju i koristi za »oživljavanje« živaca. Ulje se koristi za masažu kod bolesti gihta, protiv reumatizma, ukočenih zglobova nakon duže bolesti, kod napornog pešačenja, otvrdnuća žlezda ili kvržica na prsima. Lagani čaj od majorana izvanredno pomaže u lečenju crevnih grčeva kod dece. Jači čaj se koristi kod odraslih osoba za lečenje vodene bolesti u početnom stadijumu, kod žutice, teškoća s jetrom, sluzi u prsima, nadutosti i pokvarenog želuca.

 

Priprema hrane

U kulinarstvu mirisom podseća na bosiljak i timijan, a redovan je sastojak tuniške, italijanske i portugalske kuhinje. Uspešno se može sušiti i koristiti kao takav. Kod mesa poboljšava apsorpciju hranljivih minerala iz njega, a to svojstvo koristi se još od vremena starih Egipćana. U jelo se dodaje pred kraj kuvanja, a pomaže lakše varenje raznih namirnica (npr. pasulj, kupus i sl.)