je topli ili hladni napitak koji se uglavnom priprema od osušenih delova biljaka: cvetova, listova, korena, i plodova. Piju se zbog okrepljujućeg, osvežavajućeg, opuštajućeg ili lekovitih svojstava. Čaj se kao takav napitak primenjuje još od 3. veka p. n. e. Najpre je bio karakterističan za japansku, kinesku i indijsku kulturu. U Kini  i Japanu najpopularniji su zeleni čajevi koji se prave od lišća istoimene biljke. Zeleni čajevi daju bistar napitak blagog ukusa. Od crnog čaja priprema se okrepljujući koji ima crvenomrku boju. U novije vreme prednost dobija jedna vrsta čaja koja se priprema od grančice čajevog drveta, zato što sadrži manje kofeina. Naučnici ističu važnost polifenola (tanina) koji je jedan od glavnih sastojaka čaja. Pripisuje mu se antikancerogeno, antivirusno i antibakterijsko dejstvo. U Engleskoj postoji pravi ritual u vezi sa čajem, od pripremanja, služenja do ispijanja. Njihovo pravilo za dobar čaj glasi: da je jak, sa mlekom i bez šećera i da se služi u šoljama sa oblim dnom. U našoj kulturi pored uvoznih, rado se piju čajevi od biljaka sa domaćeg tla: šipka, nane, kamilice, koprive, kamilice, lipe… Narovno da se svakoj biljci pripisuju određena lekovita svojstva. Čajevi dobijaju imena i po regionima gde su proizvedeni: cejlonski, indijski, ruski, kineski, rtanjski… Čaj se uvek pije svež, zaslađen (najbolje medom) ili nezaslađen, već po želji i ukusu. Ima i onih koji su veoma aromatični, uz dodatak: cimeta, vanile, ruma… Preporučuje se da se za one koji se koriste u lekovite svrhe obavezno poštuju uputstva primene. Najsigurnije  je takve čajeve kupovati u biljnim apotekama.